FANDOM


Sveta biljka.jpg

Isus i sveta biljka kaneh-bos

Isus (ישוע Jehšua) je hebrejsko lično ime, koje znači Bog (Jah) spase (šua). Hristos (gr. χριστός) nije prezime, već grčki prevod hebrejske reči mesija (מָשִׁיחַ mašíaḥ) što znači pomazan. Mesija je među starim Hebrejima bio naziv za osobu koja je pomazana svetim uljem. Da bi neko stekao zvanje pomazanika morao je proći obred pomazanja, što je bila isključiva privilegija sveštenika, a kasnije kraljeva[1], pa i proroka, Izraela. Titula mesije je davana isključivo onima „koji su imali krunu Božjeg pomazanja nad sobom“[2]. S druge strane, za većinu naroda je pomazanje bilo strogo zabranjeno. Sve od Mojsija do proroka Samuila, sveto ulje je koristilo isključivo sveštenstvo da primi „otkrivenje od Boga“. Bilo je strogo zabranjeno da se slobodno pravi i koristi jer „ono je sveto i vi ćete ga smatrati za sveto“. Za kršenje zabrane sledila je najteža kazna: „Ko načini takvo ulje ili namaže njim nekoga, taj će se istrebiti iz naroda svoga“. (Knjiga Izlaska 30:33)

Stari Zavet nam prenosi da je sveto ulje pomazanja imalo sledeće sastojke: 500 sikli (oko 6 kg) mira, upola manje (oko 3 kg) mirisavog cimeta, 250 sikli (oko 3 kg) vrhova konoplje[3] (hebrejski: kaneh-bosm[4]), 500 sikli (oko 6 kg) kasije i jedan in (oko 4 litre) maslinovog ulja. (Knjiga Izlaska 30:22-23)

Jovan u svom Jevanđelju piše kako su iz Jerusalima dolazili sveštenici da ispitaju Jovana Krstitelja ko je on i čime krsti, jer su sumnjali da koristi pomast, što je bilo strogo zabranjeno. „I on prizna, i ne zataji: Ja nisam pomazanik“[5]. I još im reče: “Ja krštavam vodom a među vama stoji koga vi ne znate... A to je onaj koji krštava Duhom Svetim.” Isusova pojava je označila široku upotrebu svetog ulja. Za razliku sveštenika, Isus nije sledio stare zabrane koje ograničavaju upotrebu pomasti na manji broj izabranih, nego ju je počeo slobodno koristiti u svrhe lečenja i za obrede. Rasprostranjenom upotrebom hrizme (svete pomasti), od reči hristos (pomazanik), nastaje naziv hrišćani (pomazanici)[6].

Krštenje Уреди

Isus je postao Hrist nakon što ga je Jovan krstio na reci Jordan (kod Jovana je došao kao Ješua iz Nazareta). “Tih dana dođe Isus iz Nazareta galilejskoga i primi u Jordanu krštenje od Jovana. I kako izađe iz vode, otvoriše mu se nebesa i on ugleda Duha svetog u vidu golubice[7] gde silazi na njega, i začu glas koji se zaori s nebesa: Ti si sin moj, ljubljeni! U tebi je blagodat!“[8] Posle toga nadahnut Duhom Svetim[9] ode u pustinju, gde je postio četrdeset dana i četrdeset noći i gde ga je iskušavao Sotona. Iako zvanična verzija[10] ne opisuje detaljno Isusovu inicijaciji, već pominje samo uranjanje u vodu, postoje jaki dokazi da je tada prošao i obred pomazanja:

  • Opisi dejstva obreda jasno pokazuju da je Isus prošao kroz jako psihološko iskustvo, jače nego zbog jednostavnog uranjanja u vodu.
  • Drugi ranohrišćanski spisi jasno govore da je Isus prošao obred pomazanja.
  • Postoji sumnja jerusalimskih sveštenika da Jovan pomazuje svetim uljem.
  • Krštenje vodom i pomazanje uljem su bili delovi jedinstvenog obreda.
  • Ako Isus nije prošao pomazanje onda nije Hrist, niti je mogao nositi taj naziv, jer oni koji nisu prošli pomazanje, nisu se mogli nazivati pomazanim.
  • Isus od tada nosi zvanje Hrist (Pomazanik).

U događajima nakon Isusove inicijacije postoje očigledne sličnost sa pričom o Saulovom pomazanju svetim uljem od proroka Samuila, i Saulovim ponašanjem nalik obuzetosti i njegovih lutanja u stanju nadahnutosti: “Tada Samuilo uze uljanicu, izli mu ulje na glavu, poljubi ga i reče: "Ovim te pomaza Gospod da budeš vođ naslednicima svojim.” I još mu Samuilo reče šta ga čeka: “Na ulasku u grad ćeš sresti gomilu proroka, koji silaze s planine. Pred njima se razleže pesma, bubnjevi, svirale i kitare. Oni sami su u zanosu. I ti ćeš biti nadahnut, i s njima ćeš pasti u zanos, i postaćeš drugi čovek.” Kako je otišao od Samuila, sve mu se to desi. “I kad dođe na hum, gle, srete ga gomila proroka, i uđe u njega Duh Sveti, i on među njima prorokova.”[11]

Priča o Saulovoj nadahnutosti je primer kako se u staro vreme tumačilo delovanje konoplje. Što mi opažamo kao biti “naduvan“ u staro vreme nazivali su biti „pun Duha (grčki: pnuema „πνεβμα“ - dah, duh, duvanje)[12]. O dejstvu svetog ulja, u prvoj poslanici Jovan kaže: „pomazanje koje koje ste primili od njega ostaje u vama, i nema potrebe da vas iko uči. Nego pomazanje njegovo uči vas o svemu, jer je to pomazanje stvarno, a ne lažno.“ John Allegro oprezno zaključuje: „Pod izvesnim uslovima ova smeša utrljana na kožu mogla bi proizvesti u opijenom stanju vrstu verovanja u samo-sveznanje opisano u Novom zavetu“.

Pomazanje Уреди

Pomazanje (hrizma „χρισμα“ – mast, ulje, mazanje) se i danas smatra tajnom dobijanja darova Svetog Duha, putem premazivanja svetim uljem. Poreklo pomazanja se vezuje za Isusovo krštenje na reci Jordan, kada je on pomazan i Sveti Duh mu se javio. Kod pravoslavnih se pomazanje zove miropomazanje (grčki: miron hrisma „μυρον χρισμα“) po jednom od sastojaka, miru ili izmiru, a kod katolika sveta potvrda (lat. confirmatio) jer potvrđuje postajanje inicijanta hrišćaninom. U prvim vekovima hrišćanstva, pomazivanje se obavljalo odmah nakon krštenja. Rane primere obreda koji će u hrišćanstvu postati krštenje sa pomazanjem nalazimo već u Starom Zavetu: „Uzmi ulje pomazanja i pomaži šator i sve što je u njemu i osveti njega i sve sprave njegove i on će biti svet. Pomaži oltar za žrtve paljenice njegove, te ćeš osvetiti oltar i oltar će biti svetinja nad svetinjama. Kaži Aronu i sinovima njegovim da pristupe na vrata šatora od sastanka i umij ih vodom. Obuci Arona u svete odežde i pomaži ga da bude u mojoj službi i sveštenstvu.“[13] Najdetaljniji prikaz hrišćanskog pomazanja nam daje Kiril Jerusalimski koji objašnjava da se ulje „simbolički nanosi na čelo, i druge organe oseta“ i da „uši, nozdrve i grudi posebno treba namazati.“ Kiril je smatrao da je biti „pomazan Božjim uljem“ znak hrišćana i fizička predstava posedovanja dara Svetog Duha. On smatra da tek postavši pomazani (hristos), verni zaista postaju hrišćani[14].

Pomazivanje među prvim hrišćanima nije išlo samo, već se vršilo u sklopu šireg obreda inicijacije. Celokupan obred mistične hrišćanske inicijacije je uključivao:

  • krštenje (gr. baptizein „βαπτίζω“ - uroniti, zagnjuriti), očišćenje tela vodom, ritualno kupanje u reci;
  • pomazanje (gr. hrizma „χρισμα“ – mast, mazanje) svetim uljem po čistom telu;
  • pričešće (gr. εὐχαριστία, eucharistia - blagotad; lat. communio – zajednički deliti), zajedničko obredno deljenje hleba i ispijanja vina;

što je zajedno predstavljalo suštinu hrišćanskih svetih tajni (misterija). Ovi obredi su nazivani sveti jer su učesnike dovodili u vezu sa svetim, a tajnim jer su bukvalno morali da se kriju usled ilegalnosti i progona.

Veoma je teško danas, zbog nepotpunih podataka, steći i okvirnu predstavu o obredima koje su male skupine ljudi vršile u tajnosti, skrivene po katakombama i pećinama Bliskog Istoka pre 2.000 godina, a na osnovu nekih preživelih, ali potpuno izmenjenih, običaja i priča njihovih dalekih naslednika. Običaj pomazanja je od nekada ekstremnog i zabranjenog iskustva, kasnije postao rutinski i formalan, a učesnici više nisu dobijali snažne vizije, niti je obred u njima budio približno stanje nadahnutosti i obuzetosti koje opisuju rani spisi. Možemo samo pretpostavljati da je sveti obred hrišćanske inicijacije nekada bio duboko mistično iskustvo, koje je započinjalo ritualnim kupanjem u reci. Nakon toga se vršilo mazanje svetim uljem, koje je, prema mnogim navodima, sadržavalo psihoaktivne sastojke. Zatim bi usledile vizije i lutanja, tokom kojih je inicijant dolazio u dodir sa svetim duhom i proživljavao duboko unutrašnje iskustvo koje ga je menjalo za ceo život. Nakon svega, kada bi ushićenje popustilo, a umor i glad sustigli telo, zajednica bi se okupljala i delili bi ko je šta imao od hrane i pića, a najčešće su to bili hleb i vino, što je kasnije postalo običaj i pravilo.

U mnogim gnostičkim zajednicma je kasnije, za pomazanje odomaćen naziv krštenje duhom (tj. krštenje Svetim Duhom), koje su suprotstaljali krštenju vodom (nepotpunom krštenju). Mnoge ranohrišćanske zajednice su krštenje vodom smatrale „nepotpunim krštenjem“, jer Isus nije krstio vodom nijednog od apostola. U gnostičkim spisima „duhovno pomazanje“ je preduslov za ulazak u najveću tajnu. „Pomazanje svetim uljem bilo je uvođenje kandidata u trajno blaženstvo, tako postajući Hrist.“ U Jeveanđelju po Filipu piše da krštenici vodom “ulaze u vodu i izlaze iz vode ne primajući ništa... Pomazanje je iznad krštenja. Jer zbog pomazanja (gr. hrizma) se zovemo pomazanici (hrišćani), ne zbog krštenja (gr. baptizam). I Hrist je tako nazvan zbog pomazanja, jer je Otac pomazao sina, sin je pomazao apostole, a apostoli pomazaše nas. Onaj koji je pomazan ima sve. On ima vaskrsenje, svetlost, krst, duha svetoga... Onaj koji primi ovo pomazanje, više nije hrišćanin nego Hrist“.

Dela Tomina pripisuju dejstvo pomazanja biljci dobrodušnosti: „Sveto ulje, dato nam za posvećivanje, skrivena je misterija u kojoj krst nam je prikazan. Ti nam otkrivaš skriveno. Ti ponižavaš besmislena dela. Pokazuješ nam tajna blaga. Ti si biljka dobrodušnosti. Neka tvoja snaga dođe s ovim pomazanjem“.

Između 130. i 200. godine posle Hrista, poglavar crkve Irenaeus optužio je gnostičke hriščane da iniciraju članove „tajnim sakramentima“. Pretpostavlja se da je takav način inicijacije povezan sa pet svetih biljaka, o kojima je Isus govori u verovatno najstarijem[15] sačuvanom hrišćanskom spisu, Jevanđelju po Tomi: „...postoji pet biljaka za vas u raju... Ko god se upozna s njima neće iskusiti smrt[16].“ Danas možemo samo razmišljati koje su druge biljke[17] korištene u obredu. Zapis o mandragori u Postanku[18] (30,14-16) i Solomonovoj Pesmi nad pesmama (7, 13), jasno pokazuje dugoročno zanimanje Hebreja ovim magičnim biljkama. Mozaik iz 4. veka, otkriven u ranohrišćanskoj crkvi u Akvileji u severnoj Italiji prikazuje košaru punu crvenih pečurki. Etimolog i istoričar religije John M. Allegro naglašava da su svete biljke otvarale prolaz ka drugim područjima i da su smatrane anđelima, a anđeo u doslovnom prevodu znači božji glasnik.

Lečenje Уреди

Bolesti koje je Isus lečio, se umnogome poklapaju sa medicinskim dejstvom konoplje. U pitanju su sledeće bolesti: kožne bolesti (opisane kao „kuga“), epilepsija („posednutost demonima“), multipla skleroza, migrena, staračko slepilo (glaucoma), artritis, mučnina (nausea), itd.

Zato, ne bi bilo iznanađenje da se pronađu brojne stvari koje upućuju, na lečenje pomazujućim uljem kod ranih hrišćana. Isusova „čudesna“ izlečenja mogla bi se pripisati njegovom, znanju o ljekovitim moćima konoplje[19]. Dela apostolska prenose da Isus daje svojim učenicima „kutiju s pomasti“ i „kesu punu lekarija“ i upućuje ih da idu u gradove i leče bolesne. Jakov predlaže da se svako iz hrišćanske zajednice ko je bio bolestan obrati starijima da ga pomažu uljem u ime Isusa. Apostoli su poslani među njihov narod da bi „izgonili mnoge zloduhe i mnoge su nemoćnike mazali uljem i oni su ozdravljali.“[20] U starim vremenima, kada bi neko oboleo od epilepsije smatralo se da je opsednut demonima. Ovde ponovo možemo imati objašnjenje za događaje izgonjenja demona pomoću konoplje[21]. Dr Lester Grinspoon i drugi advokati medicinske marihuane prenose svedočenja današnjih pacijenata obolelih od epilepsije, koji su primetili duboke učinke prirodne marihuane u kontrolisanju epileptičnih napada.

Jedno od najpoznatijih Isusovih čuda je lečenje gubavaca, koje se pojavljuje u prva tri novozavetna evanđelja. Pojam preveden kao guba odnosi se na brojna kožna oboljenja, među kojima i infekcije rana ili ekstremne alergijske reakcije. Zahvljujući anti-bakterijskim svojstvima u vanjskoj upotrebi, kanabis je korišten za lečenje raznih kožnih oboljenja kao što je pruritis (upalni poremećaj kože), čiji su simptomi svrbež „i mrlje upaljene kože, posebno po rukama, licu, vratu, nogama i genitalijama“. Opis zvuči slično kožnom oboljenju, zvanom tsara`ath, koje se obično u Starom Zavetu prevodi kao guba. Ima mnogo primera Isusovog lečenja gube upotrebom svetog ulja (Matej 8, 10, 11 Marko 1 Luka 5, 7, 17).

Još jedno od čuda koje se pripisuje Isusu bilo je izlečenje žene od hronične menstruacije (Evanđ. po Luki 8:43-48 ). I opet nalazimo da je kanabis korišćen za lečenje takvih oboljenja, kada je US Dispensary 1854. na spisak lekova uvrstio ekstrkate konoplje kao lek za „materično krvarenje“, kao i za druge bolesti[22].

Bog te maz'o!

Napomene Уреди

  1. Samuilo kasnije proširuje upotrebu ulja na hebrejske vladare pomazavši Saula i kasnije Davida, kao „mesije - kraljeve“.
  2. Levitski zakonik 21:12
  3. Kaneh-bosm (množina) – mirisne konoplje. Koren reči kan znači trstika ili konoplja, a bosm znači mirisno, i označava mirisne vrhove konoplje u cvatu. Reč se pojavljuje 5 puta u Starom zavetu. Iako kaneh-bos (jednina) zvuči primetno slično grčkoj reči kanabis, pogrešno je prevođena kao kalamos (iđirot), močvarna trstika, koja nema osobine i značaj pripisan biljci kaneh-bosm. Greška je nastala u grčkom prevodu hebrejske biblije u 3. veku i ponavljala se do nedavno.
  4. 1964 Ben-Yehuda Hebrejsko-Engleski rečnik piše da je kaneh-bosm ustvari konoplja, str. 140.
  5. Često u netačnim prevodima treba zameniti reč Hrist, upotrebljenu kao lično ime, nazivom pomazanik.
  6. Paradoksalno, mnogi današnji hrišćani progone konoplju, ne znajući da se ime njihove vere odnosi na svetu pomast koja je sadržavala tu biljku.
  7. Poređenje s golubicom može biti povezano s tradiciom Sofije, boginje mudrosti. „Rani hrišćani kažu da se Sofija utjelovljuje u golubici, koja se spustila na Isusa na njegovom krštenju da nadahne njegov razum“.
  8. Valja napomenuti da je samo Isus video i čuo opisane vizije i reči.
  9. Sveti Duh (sa dva velika slova) je ideološki crkveni prevod; reč pneuma se može još prevodi i kao duh, veliki duh, mistični duh, sila, nadahnuće, itd.
  10. Četiri zvanična Jevanđelja, kanonizovana 300 godina nakon toga.
  11. 1 Knjiga o Samuilu 10
  12. Zanimljivo, i u našem jeziku je koren reči ostao isti: duh, duvati, naduvan.
  13. Knjiga Izlaska 40: 9-15
  14. Po ovom kriterijumu, značilo bi da danas ne postoje hrišćani, jer retko ko je mazao svoje telo svetim uljima.
  15. Vreme nastanka Jevanđelja po Tomi procenjuje se na 40-100 god. posle Hrista i verovatno je starije i od najstarijeg novozavetnog jevanđelja za koje se smatra da je napisano oko 60 god. posle Hrista.
  16. “Ne iskusiti smrt“ značilo je postići stanje prosvetljenja i istrgnuti se iz mrtvila, spoznajom sebe kao dela celine, koja nastavlja postojanje i nakon nestanka tela. Isus govori o ovom stanju svesti, kao „ulasku u carstvo nebesko“.
  17. Pored konoplje i mandragore, pojedini istraživači spominju još i muharu (amanita muscaria) i beladonu.
  18. „Ruvim iziđe u vreme pšenične žetve i nađe mandragore u polju. On ih donese Liji, materi svojoj. Rahilja reče Liji: Daj mi, molim te od mandragora sina svoga. Ona joj odgovori: Je li ti malo što si mi muža uzela, te da mi uzmeš i od mandragora sina moga? A Rahilja reče: Dobro, nek on (Jakov, njen muž) noćas s tobom legne za mandragore sina tvoga. Uveče kad se Jakov vraćaše iz polja, Lija mu iziđe u susret i reče mu: Kod mene imaš da dođeš, jer te dobih za mandragore sina moga. Tu noć on leže kod nje.“
  19. Biblijski autori su imali tendenciju da uveličavaju povesne događaje i time ih čine čudesnim. Moguće je da su mnogi novozavetni spisi u svojoj osnovi imali logično objašnjive događaje, koji su nakon toga postali čuveni.
  20. Jevanđelje po Marku 6:13
  21. Npr. u Jevanđeljima po Marku 5 ili po Luki 8.
  22. Oboljenja za koja je kanabis bio posebno preporučen su neuralgija, giht, tetanus, hidrofobija, epidemična kolera, konvulzije, korea, histerija, mentalna depresija, ludilo (US Dispenasatory of 1854).

Literatura Уреди

Ad blocker interference detected!


Wikia is a free-to-use site that makes money from advertising. We have a modified experience for viewers using ad blockers

Wikia is not accessible if you’ve made further modifications. Remove the custom ad blocker rule(s) and the page will load as expected.